Pliš, baršun, ta nežna i skupocena tkanina drevnog porekla, vazda saučesnica u slavljenju moći, rojalističke ili eklezijastičke, vezuje se za raskoš i luksuz. Opet, slikanje na plišu nastalo na dalekom istoku i doputovalo putevima Marka Pola, ima znatno skromniju istoriju. Osim podataka o njegovom negovanju u okviru Ruske pravoslavne crkve, posebno na u Kavkazu, ova tehnika upražnjavala se u delovima Latinske Amerike, da bi tridesetih godina prošlog veka kao deo popularne kulture, pre svega KEMP estetike, utočište našla u Sjednjenim Državama.
Jelena Đurić ne prati nijednu od ovih tradicija, iako se njena izložba sastoji se od 15 slika velikih formata i poliptiha sačinjenog od 14 malih, slikanih na plišu. Možda bi to bio tek sporedni podatak kad bi tehnika, ili umetnički postupak, bili nešto spoljašnje umetničkoj praksi, puko sredstvo, a ne nešto što je uvek i suštinski saodređuje. Međutim, očekivanje da će se na noćno modrom, puder roza ili duboko ljubičastoj plišanoj pozadini pojaviti neki visoko estetizovan sadržaj, svakako će biti iznevereno.
Pliš, uprkos svojoj plemenitoj istoriji, ovde degradiran na puku podlogu, pokazao se pre kao nepredvidiv i opiran protivnik, nego kao benevolentni saradnik. Štaviše, kako Jelena Đurić o tome izveštava, čak i kad se naizgled, trpeći nanose boje, pokoravao njenim zahtevima, tokom noći, prepušten sebi, absorbovao ju je ili menjao, nudeći se sutradan u sasvim drugom liku. Čak su i linije postajale mekše, neodređenije… Ali, za umetnicu, to nije bio razlog za povlačanje ili pristajanje na plišane uslove, nego naprotiv povod za otvaranje novog područja borbe: pripitomljavanje.
Trebalo je ukinuti pliš u njegovoj samodopadljivosti, kvazi dostojanstvu, sklonosti da razblaži, razvodni ili ulepša, i eksperimentisanjem i iznalaženjem novih grubljih podloga, urezivanjem rana na plišu, osvojiti prostor u kojem slika može da se pojavi, osloboditi ga za sebe, prevaspitati, ponekad ostavljajući vidljive tragove borbe. Njihov suživot proizveo je novo iskustvo.
Tek sa njim mogla je da nastupi boja. Podloga se povlači pred njenim naletima. Oslobođena od granica predmetnosti, od granica oblika, boja je prepuštena vlastitoj izražajnosti, vlastitoj snazi. Potez četkom je siguran, intenzivan, nema izbora. Gradi tu vezu, uzajamno napajanje, jedinstvo sa slikom, kao da ukupan unutrašnji život treba da se prelije u nju. Vođen „unutrašnjom nužnošću“ kako to Jelena Đurić na tragu Kandinskog formuliše. Otud slike, kao da su u stalnom pokretu ili preokretu između vidljivog i nevidljivog. Kao da će se, ako na tren zažmurimo, slika promeniti, nastaviti to, u njoj inicirano kretanje. Ili je to pre igra, gotovo razdraganost, koja je u malim dozama, u delovima poliptiha izvedena u koncentrisanom, intenzivnijem obliku i stoga još vidljivija.
Ponekad, iz tog toka otimaju se naznake neke rudimentarne figuralnosti, gotovo kao nagoveštaj, kao slutnja. U tom naročito saučestvuju citati koje autorka, kroz otvoreni dijalog sa istorijom umetnosti i umetničkim stilovima, sa prethodnicima i savremenicima, i na tragu postmoderne apropriacije, rekontekstualizuje u svoj likovni prostor. Jer sve je već jednom bilo, na ovaj ili onaj način i Jelena Đurić, stupajući u taj tok, zauzima svoje mesto u velikom odvijanju.
Silvia Dražić
